Anand Dilvar

Mnogi ljudi su navikli da pate i budu nesrećni. Toliko su naviknuti na to da nezadovoljstvo postaje deo njihovog identiteta i njihove ličnosti. Zbog toga im je tako teško da budu srećni. Usredsređuju se na ono loše i zaboravljaju na blagoslove koje primaju svakog dana.

Šta to onda znači, da ništa ne bi trebalo da nas povređuje?, upitao sam.

– Bol nije isto što i patnja. Bol je deo života i nastaje kad izgubimo nekog koga volimo. Patnja nastaje usled neprihvatanja onoga što se dešava, od zamisli da sve može da bude drugačije, od predstave da sve treba da se razvija onako kako TI to hoćeš.

Čovek koji prihvati odgovornost za svoj život shvata da sam kroji sopstvenu sudbinu i zna da svaka odluka koju donese utiče na njegovu budućnost. Preuzima odgovornost za sve svoje postupke, ali jasno mu je da, pošto nije savršen, može da pogreši... A kad se to desi, ne krivi sebe zbog toga. Ako je grešku moguće ispraviti, taj čovek preduzeće nešto da je ispravi. Ako se ta greška ne može ispraviti, on zna da se ništa neće promeniti ma koliku krivicu da oseća zbog onoga što se desilo. Uprkos svim traumama i povredama, ljudi uvek imaju izbora da poboljšaju život ili se upropaste.

Kad shvatiš da si slobodan, da samo od tebe zavisi da li će ti u životu ići dobro, postaće ti jasno i da svi pravimo iste greške... A onda nemaš izbora osim da saosećaš sa drugima. Ali nemoj da brkaš saosećanje i sažaljenje. Mislim na sposobnost da se staviš u tuđ položaj i pokušaš da shvatiš zašto neko postupa na određen način. Kad prestaneš da kriviš druge za ono što se tebi događa, povratićeš svoju moć.