Đorđe Bajić

Neki računi stignu na naplatu sa baš pozamašnom kamatom.

Ružno je i tužno kada se neko bez potrebe zapusti.“

Šta je ono beše Čehov, valjda, jednom davno napisao? Puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem će činu sigurno da opali.

Ljudska radoznalost je nezajažljiva zverka.

Vidu nisu smetale laži, smetala mu je istina...

tvrdoglavo sigurna u svoje pogrešne izbore.

Njega je privukao varljivi sjaj srpske estrade, taj lažni dijamant koji je svetlucao u blatu.

Ono što još uvek nije shvatila bilo je da od sebe same ne može pobeći ma koliko brzo trčala.

svi ti mišići mu nisu bili ni od kakve pomoći kada nema kičmu

Ljudi su sedali pijani i besni za volan i gazili prolaznike, zakucavali se u druge automobile, uništavali sebe i sve one koji bi im se našli na putu. Drugi su skakali sa solitera i mostova, bacali se pod kamione i pucali sebi u glavu na javnim zelenim površinama. Muževi su se iživljavali nad ženama. Majke su tukle decu do krvi. Deca su noževima sekla očeve. Kao da je postojao neki začarani krug nasilja koji nikako nije mogao da se zaustavi i koji je dobijao na zamahu kad padne mrak.