Доситеј Обрадовић

„Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!”

дођемо у само вече у Итебеј к тетки мојој,

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена,

У једандва минута би и[х] до тридесет. Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас, гледајући нас веселим образом. Онда ми поче долазити дрзновеније, мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени.