Zejn Džuhadar

Sviće jutro. Jusuf posmatra tamu. Ja se držim za tu ogromnost poda mnom, za tu veliku dobrotu. Žmurim i zamišljam da sam i dalje onaj plavi kamenčić što spava u zemlji, čekam Boga da glačanjem otre so sa moje kože.

Pritiskam šakama lice. Postala sam neko kog ne prepoznajem. Nos mi je oštro brdo, usne su mi punije. Izvajali su me ti kilometri. Vreme ima ruke skulptora. Čak ih i ne primetimo.

Majčino lice izobličilo se u žig zaprepašćenja, radosti i čuda. Širom je raskrilila ruke i Ravija pade u njih kao u duboku vodu, toplu, sveobuhvatnu, vodu koja oduzima dah.